Prvi dan u
Kišinjevu, subota je brzo prošla. Po mom planu, u nedelju sam prepodne planirao
da obilazim Transnistriju, jedinu nepriznatu državu u Evropi. Pridružite mi se
u jednom interaktivnom izletu u tu nepoznatu državu!
Posle večernjeg, noćnog obilaska Kišinjeva, rano se probudih u hostelu, u
kom sam boravio, spremih se, i uputih na autobusku stanicu. Prethodni dan sam
obišao pijacu i glavnu autobusku stanicu. Mali kombi, MARŠUTE saobraćaju svakih
sat vremena do Tiraspola, glavnog grada Transnistrije.
PRIDNESTROVLJE (TRANSNISTRIJA)
Pridnjestrovlje (mold. Приднестровье, rus. Приднестро́вье,
ukr. Придністров'я), zvaničan naziv Pridnjestrovska Moldavska Republika (mold.
Република Молдовеняскэ Нистрянэ, rus. Приднестровская Молдавская Республика,
ukr. Придністровська Молдавська Республіка), ili Transnistrija je faktički nezavisna
nepriznata država koja se otcepila od Moldavije (moldavske vlasti je smatraju
pobunjenom pokrajinom u sastavu Moldavije). Faktički je nezavisna od 2.
septembra 1990. godine. Površina je 4.163 km², međutim zbog geografskog
položaja uz reku Dnjestar ima granicu dugu 816 km, pa liči na izduženo ostrvo
dugo 400, a široko 10 km. Stanovništvo čini 520.700 ljudi, pretežno slovenskog,
romanskog i turkijskog porekla (32,1 % Moldavci, 30,4 % Rusi, 28,8 % Ukrajinci,
2,5 % Bugari ostatak čine Gagauzi, Poljaci i drugi). Službeni jezici, po ustavu
PMR su: moldavski (ćirilica), ruski i ukrajinski. Glavni grad je Tiraspolj sa
135.700 stanovnika. Ostali veći gradovi su Dubosari i Benderi.
Koga interesuje istorija ove zemlje, više informacija može pročitati na Wikidediji. U ovom putopisu trudiću se da sa vama podelim sve što sam doživeo.
Šta će jedan mlad momak u Transnistriji? Pitala bi većina. Nisam taj koga
interesuju turistička mesta, volim netaknute teritorije. Svakako je to
Transnistrija, gde na glavnom trgu stoji velika statua Lenjina. Upravo je to
bio motiv mog putovanja! Kako sam još pride i vozoljubitelj, putovanje sam
morao obaviti vozom. Ipak, na ovoj kratkoj relaciji sam bio primoran da se
vozim busom, odnosno kombijem. Svega jedan večernji voz ide za Moskvu, i
vikendom za Odessu. Kako bih što bolje iskoristio vreme, odlučio sam za „maršutku“,
tj. kombi.
Na autobuskoj stanici se ,odmah na
početku, na prvim peronima nalaze vozila za
duže relacije. Vidim maršutku za Tiraspol, pitam vozača kad kreće,
odgovora nema. Odlazim na blagajnu, kupujem kartu, i tad uviđam da za nekoliko
minuta polazi.
Kombi se do izlazka iz grada
napuni, prolazimo pored međunarodnog aerodroma, grad je tipičan sovjetski, put
je solidan u odnosu na ono šta sam očekivao. Moldavija je kao Šumadija,
brdovita, na severu su voćke, dok je na jugu velika površina pod vinogradima.
Dobrih sat i po stižemo do reke Dnjastar, takozvane granice. Pre reke je
kontrolni punkt moldavske policije, preko reke je već Transnistrija, njihov
kontrolni punkt, tipična granica. Iz autobusa treba izaći, ulazimo u
kancelariju i na šalteru prijavljujemo ulazak na teritoriju; ne udaraju pečat u
pasoš jer niko ih nije priznao (dok na granici Kosova ite kako udaraju pečat;
dobijemo migrantsku kartu (vizu); treba naglasiti dokle želite ostati, i šta je
svrha putovanja. Deluje jako ozbiljno, ali svi su pored toga jako ljubazni.
Dok čekam u redu, ispred mene su starije žene, moj pogled se zaustavlja
na licu momka, policajca. Tipično rusko lice, plave oči, sveže obrijan i
crvenkast. Kako bi bilo dobro da mogu sa njim porazgovarati, da ga pitam kakav
je život tu, kako on gleda na svet. Još uvek stoji mirno na ulazu u
kancelariju, ne mrda. Sa srpskim pasošem bez problema dobijam ulaznu turističku
vizu za 24 sata. Dragi čitalaci, ovo je, pored Belorusije, komunistička država,
jednopartiski sistem. Na zastavi je čekić i srp.
Ulazimo u maršutku i nastavljamo putovanja, sada već na teritoriji
Transnistrije. Imao sam već unapred formiran stav o ovoj teritoriji, i odmah na
ulazu, skroz drugo vidim očima. Pored asfalta je lepo pokošena trava, nije kao
u Sloveniji, ali znatno bolje uređeno nego u Srbiji, i u susednoj Moldaviji.
Svega nekoliko minuta prolazimo pored velike table, ulazimo u grad
Tiraspol, glavni grad ove fantomske države, ili jedine prave teritorijalne
autonomije. Još je početak proleća, drveće tek sad počinju da zeleni.
Ulazimo u grad na velikom bulevaru, prodavnice, butici, kao i kod nas. Velike
reklame ruskim jezikom oglašavaju da Pridnistroja (kako ih zovu na ruskom)
postoji 26 godina. Table nisu od juče, ali nisu ih sklonili.
Kako ulazimo u centar, polako i ja shvatam iz kog pravca ulazimo, na
velikoj smo raskrsnici, krećemo sa centralnog bulevara ka autobuskoj stanici. Kad
stižemo, shvatam da smo ispred železničke, tako da sam bio baš sretan. Pitam
šofera kad se vraća, kaže da dnevno dve ture radi. Kako izlazim, nikakvih znaka nema da je to
autobuska stanica. Parking železničke je preuređeno u autobusku stanicu, ali sa
maršutkama, kombijama.
ŽELEZNIČKA
STANICA
Zgrada železničke stanice je lepa, ogromna, dnevno prolazi jedan par voza
za Moskvu, i to dnevni, i još jedan par voza za Odessu, vikendom.
Ne može biti ogromnija zgrada, prazna. Ali ipak su pametno preuredili jedan
deo u čekaonicu i šaltere autobuske stanice.
Odmah izlazim na peron, sve je uređeno, vidite sami na slikama, ali
prazno...ponegde teretni vagoni, po šinama vidiš da su slabo korišćene, zarđale.
Do pre nekoliko godina nije bilo nikakvog saobraćaja, sad bar ima makar nešto.
Posle slikanja na stanici krećem do grada, zgrada ima menjačnice.
NOVAC -
MENJAČNICA
Odlučim da ću u gradu razmeniti novac. Krećem u grad. Pored komunističkih
sivih solitera, sa desne strane u parku, uzdiže se iznenadno crkva sa zlatnom
kupolom.
Sa leve strane, ispred bloka zgrada, nižu se butici i marketi, polovina
njih radi i nedeljom. Odlučim da ću ipak ovde razmeniti novac. Beše to dobar
potez, jer zaista u centru neće biti niti prodavnice, niti menjačnice.
Razmenim, dobijem transnistrijki rubel, monetu koja jedino važu unutar
ove teritorije, meni ništa novo jer i naš dinar u doba gospodina Miloševića
bila nepriznata moneta.
Kako izlazim iz menjačnice, krećem se dalje do grada, prolazim pored
pošte, koja i nedeljom radi. Iza nekoliko zgrada stižem do glavnog trga.
Zgrada Nacionalne banke Pridnestroje je lepa zgrada, zamolim prolaznike
da me uslikaju. Bez problema, slika je
baš lepo ispala, vidite i sami.
Zgrada bolnice, internog odeljenja interesantno plava, tako nešto nema
kod nas!
I šta kažete, ženice sa kofom, i krpom u nedelju prepodne, peru kovanu
ogradu, ovako nešto u Zapadnoj Evropi nema. Nekoliko slika da vidite, drušveno
korisni rad!
Kako prolazim glavnom ulicom vidim se leve strane meni nepoznate zastave,
priđem bliže i ovo čitam: konzulat Abhazije i Osetije. Obe teritorije su
nepriznate, mogli bi se reći sakadarske, kao u sama Transnistrija.
Kako nastavljam svoju šetnju kroz glavnu ulicu, stižem do trga, gde vidim
ogromnu zastavu, poprilično vetar duva, i na trgu vernici Krišne plešu i
pevaju, kao da sam u Jaipuru u Indiju.
I LOVE YOU
TIRASPOL
Bakice prodaju suvenire, interesantno da su to skoro trostruke cifre nego
u zapadnoj Evropi, tako da neću ništa kupovati, slikam se se velikim srcem, I
love you Tiraspol.
SPOMEN PARK
DOMOVINSKOM RATU
Sa leve strane je šuma, park i reka Dnjepar, i park spomen domovinskom
ratu, njima možda narodno-oslobodilački. Evo nekoliko slika.
Kako ja slikam,
stalno dolaze ljudi, i donese cveće. Zamolim jednog mladića da me uslika sa
Lenjinom, i šta mislite, ne zna da barata digitalnim fotoaparatom, momak od
16-17 godina!
GLAVNI TRG
Glavni trg je kao u svim glavnim gradovima, ogroman (mada ne treba
zaboraviti da Tiraspol mali grad) naspram veličine grada. Baš je praktičan za
velike smotre.
Razlog mog putovanja od više hiljada kilometra je da vidim glavni trg gde još uvek stoji Lenjin. Ovo je komunistička država, i Lenjin ima pravo da još uvek stoji tu. Teško je bilo slikati se sa gospodinom, ali uhvatio sam prolaznike, i urađena je slika, dva puta. Hladno, jak severni vetar duva, kad se razvedri onda malo greje sunce, ali kad naoblači onda je baš hladno.
PARLAMENT
Iza Lenjina je parlament, tipična soc-realistička zgrada.
ZASTAVA
Danas je retko naći zastavu, da je osnovne crvene boje sa srpom i
čekićem. Ovde je još uvek komunizam.
PIJACA
Na glavnom trgu je, sa leve strane, nova velika zgrada gradske pijace. E,
ovo bi trebalo pokazati u zapadnoj Evropi, da vide uređenu pijacu.
POVRATAK U
KIŠINJEV
Posle obilaska pijace, naiđoh na baku, prosi za svoje mačke.
Još uvek sviraju, plešu Krišnini sledbenici.
Stižem na glavni trg, kroz glavnu ulicu se vraćam, na autobusku stanicu,
još nekoliko slika iz grada.
Stižem na železničku, i vidim jednu „maršutku“ za povratak u Kišinjev,
kupim kartu, i odlučujem da ostatak novaca potrošim. Kupujem neke piroške sa
sirom i sok od ananasa iz Rusije. Ostatak novca ću poneti drugaru, koji skuplja
novčanice, biće mu ovo extra jer van Transnistrije ove monete ne može nabaviti.
Ulazim u „maršutku“ i čekam polazak.
Za dobrih sat i po se vraćam nazad u Kišinjev. Nekoliko slika još iz
Pridnistrovja.
Posle nekoliko sati izleta na teritoriju Transnistrije,
u jedinu nepriznatu državu u Evropi, gde još uvek vlada jednopartiski sistem,
Lenjin stoji na glavnom trgu. Čovek kao da se vratio u SSSR na kratko vreme. Ova
država sigurno još krije neke interesantne priče i dogodovštine, a meni je lično put u nju bio veliki doživljaj. Već
je sama granica jako interesantna – na njoj vijori crvena zastava sa srpom i
čekićem! Žao mi je da nisam uspeo
nisakim popričati da se uverim kako je zaista živeti na ovoj teritoriji iz ugla
tamošnjeg stanovništa. Nadam se da ću to moći jednom drugom prilikom...
17.06.2017.
Keszég Kornél
