SRBIJA: Otišao poslednji voz (FOTO)

Tačka je stavljena u 21.40 časova ispraćajem međunarodnog voza s Glavne železničke stanice za Budimpeštu. – Znak za polazak mašinovođi Zoranu Đurđeviću dao nekadašnji šef stanice Đurađ Majstorović.

Međunarodni voz broj 340 za Budimpeštu preko Stare Pazove, Inđije, Novog Sada, Vrbasa i Subotice postavljen je na prvi kolosek. Polazi u 21.40 časova. Voz poslednji put saobraća s Glavne železničke stanice.

Ono što se decenijama najavljivalo i u više navrata odlagalo, konačno se desilo. S Glavne železničke stanice u Savskom amfiteatru, odakle je pre 134 godine prvom srpskom prugom krenuo voz ka Nišu, sinoć je i zvanično otišla poslednja putnička kompozicija.

Tačka na bogatu istoriju stare dame srpskih železnica stavljena je upravo ispraćajem večernjeg međunarodnog za Budimpeštu – praćen počasnim aplauzom, i međusobnim mahanjem putnika i brojnih sugrađana na peronima. Čast da s Glavne otpočne poslednju zvaničnu vožnju putnika imao je mašinovođa Zoran Đurđević. Vidno uzbuđenom Đurđeviću znak za polazak svetlosnom signalizacijom i s belim rukavicama dao nekadašnji otpravnik i šef stanice Đurađ Majstorović.

A poslednje radno veče Glavne, uoči ovog ispraćaja, bilo je prilično neobično. Na stanici, čiji je radni vek trajao gotovo 49.000 dana, u isto vreme bili su primetni seta, tuga i radost. Prva dva osećanja zbog zatvaranja, a radost jer je na svakom koraku na peronima Glavne bilo primetno da se prisustvuje istorijskom trenutku, mada znatno drugačijem od 4. septembra 1884. kada su s Glavne svečarski ispraćeni prvi putnici uz pucanje topova s gradskih bedema i sviranjem kraljeve himne.

Ali ni ovoga puta svečarska atmosfera nije izostala. S razglasa su se, osim poslednjih zvaničnih obaveštenja, puštale i balade, a na prvi peronu se, skoro kao i u najbolje dane stanice, tiskalo mnoštvo ljudi. Osim putnika i njihovih pratilaca, perone su okupirali i roditelji s decom, stariji bračni parovi, ali i omladina koji su na Glavnu došli kako bi napravili oproštajne selfije, slikali poslednju putničku kompoziciju i mašinovođu.

Svečarskom duhu doprineli su i železničari i predstavnici železničkih preduzeća koji su se trudili da ispraćaj protekne kako dolikuje. Primetno je ipak bilo da su železničari bili isuviše uzbuđeni da bi vodili računa o svakom detalju. Zaposleni na samoj stanici, koji je poznaju u dušu i koji su na njoj proveli decenije, nisu mogli da daju zvanične izjave, ali svima njima reakcija je bila ista. Na pitanje kako se osećaju svi oni odreda slegali su ramenima i uz blagi, setni osmeh uzvraćali: „A šta mislite? Pa nije sve jedno!”

 

Đurađ Majstorović

Nekadašnjeg šefa stanice Đurađa, koji je, kako rekoše njegove kolege, najstariji živi koji je bio na toj funkciji, protokol nije sprečio da prozbori.

– Ovde sam od 1959. proveo 22 godine. Bio sam i otpravnik, i pomoćnik šefa, i šef, posle toga i direktor. Četiri decenije radnog staža sam imao kada sam otišao u penziju, a sada sam pozvan da se vratim nakratko kako bih dao znak za polazak – s ponosom je istakao osamdesettrogodišnji Đurađ.

Raspoloženi za priču bili su i putnici.

– Poranila sam otprilike oko sat, kako bih na stanici popila kafu i da bih još malo osmotrila ove perone i zgradu s unutrašnje strane. Znam da mi je to jedna od poslednjih prilika za tako nešto – navela je Dušanka Savić (48), koja je čekala polazak poslednjeg voza.

Pojedini putnici su vreme ubijali špartajući od perona do perona i od jednog kraja stanice do drugog.

– Mislim da nas ima dosta koji smo emotivno vezani za Glavnu. Meni će uvek biti asocijacija na letnje raspuste, jer sam svako leto kao dete prvo na nju vozom dolazio, a onda s BAS-a nastavljao autobusom ka Mačvi ili Banatu gde imam rodbinu. I kada sam rešio da se preselim u prestonicu prvo sam zakoračio na perone Glavne – prilično emotivan bio je i dvadesetsedmogodišnji Nikola Mitić.

Sudbina ili splet slučajnih okolnosti, ali poslednja kompozicija krenula je put nekadašnje Austrougarske, zemlje iz koje je na Berlinskom kongresu 1878. nezavisnoj Srbiji ispostavljen zahtev da što pre izgradi svoj prvi „gvozdeni put”. Ispred zdanja koje je simbol tog zadatka, koji je Srbija ispunila krajem 19. veka, dojučerašnji putnici od danas mogu da samo da prave fotografije za uspomenu.

„Beograd na vodi” putnike je preselio „Beograd centar” što je zvanični naziv nedovršenog „Prokopa”. On od danas i zvanično preuzima epitet glavne prestoničke železničke stanice. U isto vreme Glavna, ukras Savskog amfiteatra na koji pogled puca s vrha nekadašnje Spomeničke, a današnje Nemanjine, čekaće da se u nju usele majstori. Njihov zadatak će biti je preoblikuju u istorijski muzej Srbije.

Protest uoči zatvaranja

Udruženje ljubitelja železnice uoči polaska poslednjeg voza, ispred stanice na Savskom trgu, a onda i na samoj stanici, organizovalo je protest. Poslednji voz ispratili su zvižducima i negodovanjem.

– Ova stanica se nalazi uz istorijski centar prestonice gde je većina fakulteta, ministarstava i ambasada. Velika je greška što nadležni nisu na pravi način citirali Branka Pešića. Njegov plan nije bio da gasi ovu stanicu, već da na ovom mestu bude centar takozvanog regionalnog metroa, odnosno pruga koja bi ovde prilazila podzemno – ukazao je Karlo Polak, diplomirani inženjer saobraćaja i predstavnik udruženja.

01.07.2018.

(politika.rs)