BALKAN: Vozom Beograd-Thessaloniki

Moje putovanje u srce Balkana, moja prva velika balkanska tura je bila davne 2015. godine. U vreme velike migrantske krize, proleće te godine.

IZRADA PLANA

Ideju i želju da putujem vozom sam imao dugi niz godina, ali nisam imao društvo, niti novaca. Kad sam  se odlučio da otputujem vozom od Subotice do Atine, isplanirao sam i posetu većih, usputnih gradova. Plan se sastajao od obilaska Atine, Thessalonikija (Soluna), Skoplja i Prištine.

 

Nekoliko meseci pre samog polaska sam sve isplanirao u detalje. Sa Interneta sam nabavio sve potrebne podatke. Ove informacije i dnevni plan sam ištampao i ukoričio, zajedno sa planovima grada, kad ih budem obilazio da su mi od koristi.

Samo putovanje je trajalo sedam dana. Krenuo sam 30. marta 2015. godine ujutru, i 5. aprila sam stigao kući u Telečku u 20:15.

Na celom putu sam koristio kartu BALKAN FLEXIPASS, osim na relaciji Skoplje-Priština-Skoplje, ka Prištini sam putovatovao brzim vozom 892. Napominjem da sam u povratku iz Prištine išao busom, jer je voz saobraćao samo ujutru.

PUTNE ISPRAVE, ZDRAVSTVENO OSIGURANJE

Na celoj trasi sam koristio srpski pasoš. Kao uvek, uradio sam dodatno zdravstveno osiguranje, bez toga niko ne treba da krene na put u inostranstvo.

VOZNA KARTA „BALKAN FLEXIPASS“

Na putovanju sam, osim izleta na Kosovo, koristio poznatu kartu „Balkan Flexipas“. Reč je o  interesantnoj karti, ko želi u detelje da čita o ovoj povlastici, neka klikne ovede.

Mene je koštala 88 Eura u dinarskoj protivrednosti. Kad se izračuna koliko kilometra se putuje i koliko gradova obilazi, nije ni skupo. Ne treba zaboraviti da je cena povratne vozne karte Beograd-Thessaloniki 56 eura, a Thessaloniki-Athen je isto oko 50 u jednom pravcu.

Kartu sam kupio za 5 dana korišćenja, koliko mi je bilo potrebno. Ta karta mladima ispod 26 godina košta samo 53 Eura.

RED VOŽNJE

Tada je, po redu vožnje, saobraćao dnevni voz do Skoplja, i noćni preko Skoplja i Gevgelije do Soluna. Ja sam izabrao taj direktni noćni, za polazak. Noćni voz „Hellas“ je tad iz Beograda kretao u 18:50. Ali da krenemo vremenski sa slikama, kako je to izgledalo.

SOMBOR-VRBAS-.NOVI SAD, STANICA NOVI SAD

Ujutru sam krenuo busom iz Telečke sa mojim rancem, sa kojim sam do danas više hiljada kilometra proputovao. Spakovao sam sve potrebne stvari za nekoliko dana, proverio vremensku prognozu. U Grčkoj je bio oko 25 stepeni, ali u povratku su u Prištini prognozirali rashladjenje, tako da sam poneo tanku kožnu jaknu.

Prepodne sam iz Sombora krenuo za Novi Sad, preko Vrbasa. Voz je kretao u 10:25 (PT6455), u Vrbas je stizao u 11:49. Nakon nekoliko minuta čekanja sam putovanje nastavio putničkim vozom iz Subotice PT4403, u Novi Sad sam stigao u 12:46.

Po mom planu, putovanje sam trebao da nastavim vozom IC547 „SREM“. Računao sam da ćemo kasniti vozom iz Vrbasa i da neću uhvatiti putnički, ali eto neplanski smo stigli na vreme, i odustao sam od IC Srema.  Danas žalim, jer taj voz, niti IC vozovi u Srbiji  više ne postoje!

Nekoliko fotografija o putničkom vozu za Beograd, kod nas dobro poznat kao „Gorbačovka“.

NOVI SAD – BEOGRAD, VOZ „GOBAČOVKA“

Putničkim vozom PT3407 sam sa nekoliko minuta kašnjenja stigao na Glavnu železničku stanicu u Beograd, koja više danas ne postoji, takođe. Sa ovim rečenicama pišem istoriju železničkog saobraćaja.

ŽELEZNIČKA STANICA BEOGRAD

Ostao mi je nekoliko sati da prošetam gradom, slikam stanicu i vozove.

 

BEOGRAD-THESSALONIKI SA MEDJUNARODNIM VOZOM „HELLAS“

Jedini medjunarodni noćni voz za Jug-Srbije, i naravno za Makedoniju i Grčku. Kompozicija se tada sastajala od kušet kola (Makedonska železnica), putničkog vagona drugog razreda iz sastava Železnice Srbije, Makedonske železnice i Grčke železnice.

Kad smo krenuli iz Beograda u 18:50, u Beogradu je bilo oko 16-17 stepeni, a već sutradan me je čekalo 26 stepeni u Solunu.

Nekoliko fotografija spolja o kompoziciji.

Slikao sam se u svakom vagonu drugog razreda.

Na kraju sam odlučio da putujem u grčkom vagonu, iz razloga jer je u njemu bilo utičnica za punjače telefona, a jako mi je bilo bitno da u toku noći napunim telefone!

Voz je krenuo na vreme. Prošetao sam u vozu, i samo nekoliko putnika izbrojao, rano je još, više je bilo putnika u NUŠIĆU koji oko deset uveče kreće za Niš, Dimitrovgrad. Posle sam se opustio, ispružio se i zadremao, spavao do Niša. Tad su u vagon upali putnici, Romi, mlada porodica, hteli ući u moj kupe. Na kraju su odustali; nakon pola sata nas je obilazio kondukter da nas opomene da čuvamo prtljage, vredne stvari.

Posle Niša nisam zaspao, bio sam pun energije, i moram pomenuti da sam bio i nervozan. Prvi put idem sam u inostranstvo gde ne poznajem jezik države, nadajući da će sve proći kako isplanirao.

Voz je posle Leskovca usporio, a oko Preševa je usporio jako. Bez problema smo prošli granicu. Sam prelazak smo osetili, jer  je lokomotiva naglo ubrzala, ako nije vozio stotkom, ali beše to baš osetljivo poboljšanje kvaliteta pruge u odnosu na jug Srbije, barem je tad tako bilo.

Od Tabanovca do Skoplja je brzo vreme prošlo, u Skoplje smo stigli sa sat vremena zakašnjenja koji smo pokupili još u Srbiji. Umesto 4:25, mi stigli oko 5:30, počelo je već da sviće, video sam stanicu, ali brzo smo nastavili putovanje ka jugu Makedonije.

Posle Velesa smo videli planine, i naravno reku Vardar.

Sa nekoliko minuta kašnjenja, uz solidnu prugu, stigli smo u pogranični grad Gevgelija.

Moram svama podeliti jednu lepu priču, zbog tih neočekivanih, lepih epizoda i volim putovati vozom. Carinik je ušao u moj kupe, uzeo moj pasoš, pitao me dokle putujem. U kratkim crtama sam mu objasnio moje planove. On je primetio da mi je rodno mesto Sombor. Nasmejao se, i pitao me da li poznajem jedno selo pored Sombora, Čonoplju. Odgovorim potvrdno, svaki dan prolazim kroz Čonoplju, kad putujem na posao.

Moj pasoš je dao kolegi, i seo pored mene. Da nepoverujete kako je svet mali. Kaže da je služio armiju u Somboru, gde se upoznao sa jednim momkom, koji je imao rodbinu u Čonoplji. Zato su u Čonoplju odlazili kad god su mogli, i još su i u mojoj rodnoj Telečkoj bili u diskoteci! Ima jako lepe uspomene iz toga vremena.

Ja sam bio oduševljen, posle takvog susreta u Bosni i sad susrećem osobu, koja poznaje moj grad i moje rodno mesto!

Tih pola sata je prošao kao da 5 minuta bilo. Poželeo mi je srećan put, i izašao iz vagona, mi prešli granicu, i za nekih 5-7 minuta ušli u Grčku, na stanicu Idomeni. U pripremi nisam ni tako detaljno video razdaljinu dve stanice.

IDOMENI

Mesto je na samoj granici. Sama stanica je kao na ostatku Istočnog Balkana, u raspadu. Jedini putnički voz koji dolazi u stanicu je iz Soluna.

Nekoliko slika sa stanice.

IDOMENI-THESSALONIKI BUSOM

Tu smo posle pasoške kontrole izašli iz voza, ovde sam bio mudar, dao sam EU-Madjarski pasoš, pogledali su ga i pustili me. Sad sam tek video da putnika do Soluna ima svega 11. Ispred stanice je bio autobus, u koji smo ušli i za sat vremena bili kod železničke stanice u Solunu.

Nova stanica u gradu koji ima preko milion stanovnika, lep pogled narušavaju radovi, grad je prokopan, krenuli su sa izgradnjom metroa, kad ih je stigla ekonomska kriza i kad su morali stati.

Nekoliko slika o gradu i stanici.

Nastavak priče sledi uskoro, o gradu Solunu i tamošnjoj železničkoj stanici.

06.07.2019.

(Keszég Kornél)