SRBIJA: Stanice koje su zaobišli i ljudi i vozovi

Kada je švedski reditelj Roj Anderson došao na Palić da primi nagradu „Aleksandar Lifka” Evropskog filmskog festivala – stigao je vozom. Za velikog umetnika rutinsko putovanje javnim prevozom ovde je bilo gotovo na nivou incidenta, jer je to jedan od retkih trenutaka u kojem je mala, ljupka i ne mnogo prometna železnička stanica postala na momenat deo evropskih vesti, a Anderson se pridružio broju od oko dva miliona putnika (godišnje) na vojvođanskim prugama.

U odnosu na prethodnih nekoliko decenija, to je čak šest puta manje ljudi u vagonima, koji su nekada prevozili oko 12 miliona putnika i špartali ravnicom na 1.780 kilometara pruga. Od toga, danas je potpuno demontirano 240 kilometara, jedan značajan broj je takođe van funkcije, a stalni saobraćaj železnicom se odvija, mimo koridora, tek na oko 400 kilometara, nabraja za „Politiku” mr Milan Vučinić, dugogodišnji rukovodilac u Železnici Srbije, danas predsednik Poslovnog udruženja Klaster transporta i logistike Vojvodine.

Tri decenije pošto je Džordž Stivenson postavio prvu železničku prugu u Engleskoj, pisak parne lokomotive na prostoru današnje Vojvodine prvi put se začuo 1854. godine, i to između sela Jasenovo i Bela Crkva, kao deo trase koja je povezivala karpatski region sa Dunavom. Uvođenje železnice podrazumevalo je regulisanje čitavog niza novih situacija, a jedna je bila i izgradnja stastanica. Iz istorije železnice na ovom području ostaje zapisano da je prototip železničke stanice uspostavio inženjer Ferenc Pfaf, kao kombinaciju službenih i privatnih prostorija.

– U prizemlju su bile službene prostorije, a na spratu stan šefa stanice i otpravnika vozova. Na taj način je bilo obezbeđeno stalno prisustvo odgovornih na stanicama. Obično su u okviru stanica bili i stanovi za radnike. Čekaonice su bile staleški razdeljene po platnim razredima, a postojala je i prostorija za majke sa decom. Veće stanice su obično građene od žute klinker opeke i sa mnogo staklenih površina – kaže Vučinić.

Pfaf je projektovao veće železničke stanice na prostoru nekadašnje monarhije, pa od sagovornika „Politike” saznajemo da je on autor zgrada u Segedinu, Vršcu, Kikindi, potom u Rijeci, Zagrebu, Varaždinu… Obavezni deo stanice bili su bunar za osveženje i vrt za odmor putnika. O svakom detalju se vodilo računa, pa su tako postojale i tipske ograde od kovanog gvožđa koje su sprečavale izlazak putnika na kolosek dok voz ne stigne, kao i mešanje odlazećih i dolazećih putnika.

Svi ovi elementi sačuvani su u nekom obimu i na malim železničkih stanicama. Najavljena obnova pruge ipak neće stići do mnogih starih postaja, koje već godinama po Vojvodini stoje kao razbacani, a danas zaboravljeni i zapostavljeni spomenici onoga što se naziva industrijsko nasleđe. Vučinić kaže da je železnička stanica u Vršcu jedan od bisera arhitekture i jedna od retkih stanica koja je sačuvala svoj nekadašnji izgled sa prostranim holom, oslikanom tavanicom i zidovima.

Sa foto-aparatom u rukama Igor Halasević je pre godinu dana, u okviru projekta foto dokumentovanja ruralne arhitekture, koje je podržalo i Ministarstvo kulture, ovekovečio one železničke stanice na prostoru severne Bačke koje su zaobišli i vozovi i putnici. U njihovim čekaonicama vreme je stalo, zaustavljeno u trenutku kada je tuda prošao poslednji voz. Simboli nekadašnjeg organizovanog sistema na tim fotografijama stoje zakorovljeni, oronule arhitekture, sa upozorenjima, plakatima i klupama koje su odavno muzejske vrednosti.

Železničke stanice između malih mesta, koja ili  nisu na ruti glavnih pravaca ili su previše male da bi se tu voz zaustavljao, većinom su potpuno napuštene, a ako u njima još uvek neko živi, po pravilu je to neka vrsta nužnog zaklona.

Stručnjaci za zaštitu spomenika kulture uvek će istaći vrednost stanice Kamaraš pored Horgoša, nekada izuzetne lepote i u službi bogatih porodica koje su dolazile ovamo na izlet.

Železnička stanica "Kamaraš" - Horgoš

Vučinić pominje stanicu Jasenovo, nekadašnje mesto ukrštanja nekoliko voznih pravaca, a podseća i na još jedan zapostavljeni deo železničkih stanica – vodotornjeve. Iz njih su se napajale parne lokomotive.

– Od ovakvog istorijskog nasleđa samo nama ne zacakle oči. U Ljubljani je od bivše ložionice napravljen Muzej železnice. Ko ne zna za primer stanice Orsej u Parizu pretvorene u Muzej impresionizma… Naše stanice je potrebno sačuvati i rekonstruisati, a pravce poput onog od Sonte, preko Apatina i Sombora do Baje pretvoriti u turističke rute. U ovim starim stanicama, ali i turističkim rutama ima dovoljno prostora za oporavak železničkog saobraćaja – navodi Milan Vučinić.

03.01.2016.
(gradsubotica.co.rs)